Полазиште у Сазвежђе З

Овде објављујемо чланке, по избору главног уредника, који су нам се учинили вредни препоруке...

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

понедељак, 19. октобар 2009.

Prva nagrada za kratku priču Tatjani Cvejin


ZASPALI ZA VOLANOM

Između straha i hladnoće, jeza. Mili pod kožom najezda cvetnih vaši sivomrkih i modroružičastih sumanutosti, tmurnojarkih vedrina sveta, večito i neobjašnjivo starog, prorezanog, poroznog, prolazno bezobzirnog, neizgovorenog, bezizrazno i osmisleno ograničenog i bezbednog. Na hiljade i hiljade kilometara okeana i kopna besmislenosti. Zaustavljanje neizustivog.Uzdah sa očima boje smrti traje. Odoleva.

Moramo se izvući odavde – sledi razgovor.

Kako?

Nekako. Nikako na onu stranu odbrane.

Odbrane?

Da, Ne sukobljavati, suprotstavljati, govoriti. Promišljati o vremenu kada su stabljike odolevale nadprirodnim pojavama. Bez određene strategije, jer, neodređeno je u posledicama, u budućem biološkom nadovezivanju. To nije nadgradnja i nije spas u privremenoj stabilnosti, smeštaju, zadovoljstvima. Klas klasa u izrodu nasušnog hleba koji nije dovoljan za prehranu savesti.

Uzimam rukavice, makaze, metlu, nož za svaki slučaj, nepromočivu obuću, zaštitnu odeću, neizostavne naočare i krećem. Biće to duga i nema borba. Mnogo ih je.

Izgleda da smo se sporazumeli.

Klimam glavom takvom izgredu izgleda.

Krenuh na listove. Agresivno, ljutito,osorno. Tako su i nas uništavali. Kidali, lomili, obeležavali, bacali. Jednog po jednog, ali, nije vredelo.Između prakse i teorije, požurivalo se. Između zametnutog semena i sasečenog korena. Do konačnog rešenja koje nije stizalo. Nije ga bilo ni u poštanskim pretincima, vrhovnim, pokrajinskim, međunarodnim i emajliranim sudovima u kojima se nešto krčkalo danima, mesecima i godinama.

Šta je to nešto?

Zime se surove i hladne.Pored noktiju i prsti otpadaju sa šakama i mesom koje se oderano puši i pari bezvrednom nestabilnom monetom, kriči u magli. Takvi su dani i nedani, a mesec sit. Okrugao i pun. Nikada isti i nepredvidiv.

POMOLUZ antikorozine

Pomolim se za drvo i metal

Pomolim se za zaštitu grašavinske stolarije i podova

Pomolim se za spoljne fasade

Pomolim se za čamce

Pomolim exspres lak za korpe

Pomolim drvo u lazuru

Pomolim parket ...

Štetočina na pretek i poput mrkih praškastih obličja ne daju se prepoznati.Odolevaju godišnjem dobu sadašnjosti. I dok zaštitnim sredstvima napadnute grančice sa listovima bez mnogočega uklanjam vandalskim hiruškim zahvatom nežnosti, najezda trnja, osećaj netrpeljivosti između svraba i bola muči. Za sebe pridržavajući osećaj koji je uvek samo jedan uz vlasništvo koje poput zaloga gomila se, po pitanju žene, Talmud kaže:“Žena više voli siromaštvo uz muža koji je voli nego bogatstvo bez ljubavi.Žena ima bolji instinkt da proceni karakter stranca nego muškarac Ako ti je žena mala, sagni se da čuješ savet koji će da ti da“.

Ona skorašnja trideset i osma. Trojka polovina osmice.Osmica preobraćena u horizontalu nule definiše. Sve je ništa. Tako se govorilo.Razum.Hrana koja se baca ka sporednom delu koloseka i sve dok voz ne protutnji, ne vide se zvezde.

Koje zvezde? Kakve? Šta znače?

Počelo je u zoru. Cvokotanje kostura zveče sablasnom tišinom. Sve do žarkog podneva

Ništa. Nikom ništa. Neko se uprkos ničemu nada. Podrhtava i treperi.

Multinacianalnost. Multikulturalnost. Multiprocesor. On, Ona, Ono. Geografska sprava multirodoljubivosti. Kako smo se samo sami voleli i odupirali upozorenjima ...

Kako?

Jedan narod, jedna država, jedan vođa (Ein Volk, ein Reich, ein Fuehrer), Versajski mir, smrzavanje i gladovanje u međugraničnom pojasu čekanja.

Čega?

Po huku voza, tutnju u gluvonemom dubu daha, potisku pripravnosti i hrabrosti tamo gde bi mogli biti zapisani – nismo. Odmaknuti od mušica ili u potrazi za inicijalima uklesanim sa spoljne strane vagona i između fakata i fikcija „arbeit macht frei“ – kompenzacija ...

... U Segedinu smo bili oko dve nedelje, pa potom prebačeni u Baju. U Baji je vršeno vaogoniranje i onda su nas četiri dana vozili u blombiranim vagonima, bez vode, bez hrane, bez mogućnosti za vršenje bioloških potreba, a u prepunim vagonima bilo je i puno mrtvih. Nakon tih četiri dana stigli smo u Aušvic. Vrata se otvaraju, teraju nas napolje, okolo je bilo mnogo ljudi u pižamama, u štraftastim uniformama, u stvari. Iz vagona su nas isterali na peron, postrojili, odvojili muškarce od žena. U stroju smo išli prema podijumu na kraju perona, gde su bili „esesovci“. Kasnije sam saznao da je jedan od njih tamo bio lično Jozef Mengele, „anđeo smrti“.

... Sećam se ... Kao da je juče bilo, transportovali su nas u stočnim vagonima. Pitam se kako je bilo, koji pravac?

Kroz istoriju. Kroz istoriju kada kao kroz središte dragog kamena prosija zrak svetla, provlače se tanane niti nadanja i strpljenja.

Pljačka. Spaljivanje knjiga, bojkot trgovaca, uklanjanje Jevreja - iz državne službe, škole, kulturnih ustanova. Kremacija. Šta ćeš više?

Noć. Kristalna noć. Drugo vreme je i drugi ljudi.

Želim bar još samo jednom da zagrlim...

Moja majka uzima u naručje pepeo iz krematorijuma koga vetar odnosi u vasionu.

Kristallnacht. Reichskristallnacht. Pogromnacht

Carska kristalna noć.

Pogrom...

Hoću da zatvoriš oči .Oluja. Tlo je peskovito. Suvo. Sipko i gipko.Telesa talasaju. Rojevi. Međ obeščašćenim i obolelim razjedenim lisjem i trnovitim grančicama kao da odmiču. Beže. Sklanjaju od najezde nemilosrdnosti.

Stigao je i novi transport i vagoni posve nalik konačištu. Konačno. Končano i zapetljano u glogu ili onom čvorištu bezrazložno vešajućih spodoba međ klatećim ognjištima u središtu pustinje.

Na svoje rame naslanjam glavu i dok roj ružinih vašaka hori, treba odlučiti između biljaka i insekata, koga sačuvati, kome pomoći da istraje, koga negovati i voleti. Boriti se i iz svog ropstva osloboditi lišća koga tek što ima ili već nečega što po rođenju nasledismo od svojih predaka, pa, ako je to pesma, čemu suze i taj osećaj nepredvidive pripadnosti bespolnosti, zavičaju, kamenu i pomaku ruke koja bi da miluje lice ili naličju, sve jedno, a nije jedno i jedino.

... Deca do četrnaest godina, svi stariji od četrdeset – levo!

Ograda. Zagrađen prostor ili površina tla privatnosti. Tako je i sa ljudima. Svako u svojoj, pod svojom kožom, svoj. Samozalagaonica zgrada i zagrada prisebnosti.Bodljikave žice sa visokim naponom, grad sa izviđačkim tornjevima, osmatračnicama, straže.

Svedok. Sve dok do doka. Sećanje. Odgovornost. Budućnost.

Napućenih usana i širom razrogačenih očiju progutane pomrčine zasićen svevekovnih užasa neupućenih ...podrška ... Ne odmah. Nakon globalnog zagrevanja valjda.

Podeliše i zvezde. Po krakovima, bojama, mirisima i ukusima. Između pet i šest.

Časovnik se zaustavio u pola šest?

Da. Časovničar reče da delove za te stare krntije nema, da su digitalni jeftiniji i sigurniji, da postoje mobilni uređaji i čipovi, a to što u ušima zvoni, mili pod kožom, iz nedara iskapava, prošlo je.

Pas laje, deca prolaze.

I nije važno odakle si, koje si religije, kakvo ti je porodično stablo. Ono što je važno jeste šta ti je u srcu ... negde pročitah dok Zaspali za volanom Rej Benson mljacka cigaru za cigarom, sede brade i duge proređene kose miljima i miljima sve do zvezda ka nebu hodi duhom tradicije, stihovima, muzikom.Peva

Godinama, časovima, trenima stojim pred krematorijumom. Gledam prah svega što sam volele. Prah svega što je bio život.

Ne volim kristal, ali, i nemam ga. Dragocen, prevrednovan. Nemam ni kristalnu kuglu ni podozrenje. Sve što smo možda nekada imali, otišlo je. U nepovrat.Uspon i pad. Kamen. Kama. Kamila, Kamilica. Nećemo daleko stići.

Noć je. Kristalna noć. Kristallnacht. Reichskristallnacht Carska kristalna noć. Pogromnacht...


OPATIJA – Na Bejahadov natječaj za kratku priču, koji nosi ime »Simha Kabiljo«, ove je godine stiglo 26 priča. Žiri je prvu nagradu dodelio priči »Zaspali za volanom« Tatjane Cvejin (Vest dobijena od nagrađenog autora)