Полазиште у Сазвежђе З

ТАМО ГДЕ ЧОВЕК НЕ МОЖЕ НИШТА ДА УЧИНИ.(T a м o се полази из света дугогодишње суше и пустиње према мистерији ретке оазе коју напајају древни извори, весели гробови, хиљадугодишњи пљускови и светлост)

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 24. септембар 2010.

Пет издања ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА у Француској 7

У оквиру 47. београдског међународног сусрета писаца у уторак 28. септембра у 12 h у Удружењу књижевника Србије представиће се алтернативни издавач Шумадијске метафоре из Младеновца.Ове године представља се пет књига у издању Шумадијских метафора, Културног центра Младеновац и  Библиотеке „Деспот Стефан Лазаревић“ из Младеновца. О њима ће говорити Никола Костадиновић директор и Душан Стојковић, уредник Шумадијских метафора.
То су књиге 
СТО
(ПОВОДОМ СТО КЊИГА „ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА“)

Приредио ДУШАН СТОЈКОВИЋ

_______________________

БЕЛАТУКАДРУЗ

LAS  VILAJET

(АНОНИМНА ХРОНИКА)

Одабране песме 1993 - 2003


________________________

ЖЕЉКО ЈАНКОВИЋ

КАРЛ ГИНТЕР
                                                 У ДВОСТРУКОЈ ЕКСПОЗИЦИЈИ

____________




ДУШАН  СТОЈКОВИЋ

ГРАМАТИКА СМРТИ

ПРОЗА – IDEM

ТУЂОЗЕМЦИ
_______________

ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ 2010.

Посебним блоком у  овом Зборнику прилога заступљени су Ана Митрашиновић добитница Гласа публике 2009, инострани гост Шумадијских метафора 2009. Славе Ђорђо Димоски, учесници међународног сусрета писаца на промоцији Шумадијских метафора 2009 – Едуард Акулин, Алберто Гарсија Тереса и Ерол Туфан, добитник књижевне награде Богородица Тројеручица Милисав Тешић. Посебна пажња (уводна студија и изабране песме) посвећена је добитнику повеље Карађорђе за 2009. годину Мирославу Лукићу....

          Видети више обавештења  на овој интернет адреси: 





петак, 03. септембар 2010.

Mala priča o velikom Sioranu / Zoran M. Mandić

NAJEZDA FESTIVALSKIH KIRBAJA

Vreme u kome živimo sve više je talac najezde festivala. Poslednjih godina,poput virusne goznice, festivali, u Srbiji niču, kao pečuke posle kiše, od seoskih poljana do glavnih gradskih trgova. U njihovu mrežu grupice samoproklamovanih “veličina i vedeta” bahato uvlače i razvlače poeziju i pozu, a sve to uz garniranje dodelama brojnih novoustanovljenih književnih nagrada. Pri čemu se nagrade dodeljuju tzv. velikim, ili čak najvećim, inostranim autorima. Naravno da  posle brojnih festivalskih vašara kreću uzvratne posete organizacionih lidera, predsednika i direktora - zemljama iz kojih su dovučena njihova tzv. najveća književna imena, dok se potom računi šalju gradskim, pokrajinskim i republičkim sekretarijatima i ministarstvima za kulturu. I sve to ne bi bilo tako strašno da se festivalske parade ne održavaju pod «firmama» i tendama društava i uduženja književnika i pisaca. A, zbog tako velikog rasipništva ta ista društva i udruženja ostaju bez novca koji bi mogli da troše i drugi njihovi članovi, posebno oni iz senke. Poznata je istina da se za organizaciju samo jednog festivala, recimo poezije, traže od države sredstva u iznosu od dva-tri miliona dinara i da ti iznosi planu za dva-tri dana sve ružnijih festivalskih fešti, kirbaja i krkanluka. Nakon festivalskih groznica organizatori tradicionalno, i to horski, uzimaju na  napadački nišan državu i njenu političku  infrastukturu, kritikujući sve i svakoga zbog činjenica da su ostali bez i jednog dinara u preostalih 360 dana godine, tako da nemaju para, ne samo za redovan rad svojih društava i uduženja, nego ni za servisiranja računa za komunalne troškove i potrošenu struju. I, ko je taj, pitaju se poreznici Srbije, ko će jednom da stavi tačku na sve to i  autoritativno okonča rasipničke igre bez granica. Alavost festivalskih izumitelja i organizatora prevšila je svaku meru, pogotovo što se svi njihovi programi odvijaju u strogo zatvorenim krugovima. U krugovima “demokratski” ne cenzurisanih selekcija učesnika i laureata i njihovih nastupa, samo, po pozivu. Na srpskim književnim festivalima najuočljivije su grupe privilegovanih stalnih učesnika, od kojih mnogi liče na jadne ponavljače u školama.  Čemu onda svi ostali pisci bez privilegija – jedno je od logičnih pitanja, koja u siromašnoj savremenoj Srbiji ne postavljaju samo njeni poreznici. Isti oni koji plaćaju i trpe direktore manifestacija od nekoliko dana, a posle kojih i dalje dobijaju pistojne plate, iako ništa ne rade, niti imaju šta da rade.  Da li i oni imaju neka ekonomska pava u ujdurmama i  simpozijskim kolima i okruglim stolovima, koje kreiraju njihove vođe. Iako smo odavno prestali da učimo od Starih Grka, vreme je da se vratimo na karaktere načina njihovih proslava. Vreme je za odvažno odupiranje “kulturi” koja projektuje i produkuje nekulturu bahatosti u funkcionisanju mehanizama dodela privilegija i povlašćenih statusa. Vreme je da se na skupštinama pisaca više ne mogu birati «vođe» i po njihovom diktatu njihovi upravni odbori, a da na tim  izborima ne prisustvuje manje od polovine (50 + 1 odsto) njenih članova,  kojima je jedini spas u poštenom tajnom izjašnjavanju i glasanju. Virus festivalskih groznica nije ptičji grip, pa da se njegov epidemijsko-pandemijski nalet, ne može zaustaviti. Rešenje je situirano u metodama efikasnih eliminacija alavih festivalskih vođa, njihovih slugana i pomagača. Za kraj treba se setiti šta je sve podrugljivo mislio, filoofski i ironički napisao veliki Emil Sioran o: nagradama, intervjuima, ordenima, akademijama i privilegijama. Živeo je Sioran skromno i tiho, hranio se u studentskim menzama Pariza, živeo u potkrovlju, a jedino prevozno sredstvo mu je bio bicikl.. Nije imao čak ni nacionalnu penziju koju danas u Srbiji uživaju mnogi neostvareni «stvaraoci» - kalankusteri, koje niko ne čita, dok oni jadni, nažalost, ne čitaju Siorana. 

уторак, 04. мај 2010.

Страва по Драгославу Михаиловићу

Двориште у коме сам одрастао, Мишљеновац, Звижд (фотографија Ивана Лукића, мај 2010)

Драгослав Михаиловић, књижевник :Андрић ме бранио од Тита

После петог октобра погледао сам свој досије који је имао око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу остале су само 63 стране
 
Драгослав Михаиловић, један од наших најзначајнијих писаца, рођен је у Ћуприји. Као деветнаестогодишњак био је ухапшен „из политичких разлога” и од 1950. до 1952. године провео је у затворима у Ћуприји, Крагујевцу и Београду (Ада Циганлија) и у логору на Голом отоку. Рехабилитован је 2006. године. ..
 
И у књизи „Преживљавање” указујете на голооточка страдања. Ових дана сведоци смо да су џелати гласнији од жртава?

Нажалост, тако је. Један од највећих џелата – Јово Капиџић ових дана објавио је књигу, слика се по телевизијама, а у Музеју друга Тита представљена је та бесмислена књига. Питам се да ли би неки од Хитлерових зликоваца могао да има промоцију какву је имао Јово Капиџић. О њему сам више пута писао као о највећем живом злочинцу на Балканском полуострву. Више пута сам рекао да је он пролио толико крви да би њоме могао да напуни базен у којем би пливао ради одржавања кондиције. Питам се како га ти паметни новинари, који су га интервјуисали, нису питали како се осећао док је убијао. Чудим се да га нису упитали колико је људи у свом бесмисленом животу побио и да ли је знао зашто их је убијао.


Пензионисани лектор Милоје Зорић видео је свој политички досије 2001. године. Да ли сте Ви видели свој досије?

Почетком јуна 2001. године, тадашња Влада Републике Србије донела је уредбу којом се омогућава заинтересованим људима да могу да погледају своје тајне досијее. Пратио сам догађаје и јавио се на објављени телефон. Тадашњи министар унутрашњих послова Душан Михајловић, кога сам познавао, омогућио ми је, преко Горана Петровића, начелника Службе ДБ, да погледам свој досије. Имао је око 250 до 300 страна. Међутим, када је тајна документација пренета у Архив Србије, у мом досијеу остале су само 63 стране. Такво сам обавештење добио. Из некадашње велике фасцикле нестало је и решење републичког секретара Унутрашњих послова Виобрана Станојевића, о операцији „Муња”. На списку је било и моје име. Ту операцију, ми голооточани разумели смо као листу за ликвидацију.

Да ли сте накнадно нешто успели да сазнате?

После петооктобарских промена, од оба министарства, савезног и републичког, од Зорана Ђинђића, председника владе, и Војислава Коштунице, председника СР Југославије, тражио сам информације о операцији „Муња” и питао ко ме је ставио на листу. Никакав озбиљан одговор нисам добио пуне три и по године. Тек после више интервенција, посредством Министарства правде Републике Србије, добио сам одговор од БИА да у мом досијеу такво решење не постоји. Наговештено ми је, тај документ нисам видео, да ме је на једну такву листу ставила Савезна служба ДБ. На ову листу стављен сам октобра 1979. године, када је Јосип Броз Тито почео озбиљно да поболева, а потом и умро.

Јесу ли уопште престали да Вас уходе?

Моје праћење, стална обавештајна контрола (СОК), како су то звали, трајало је све до 1990. године када сам, изгледа, престао да будем опасан по самоуправну Југославију. Имао сам тада 60 година....
 
Објављено у Политици:[објављено: 04/05/2010] : видети више: file:///C:/Documents%20and%20Settings/Biblioteka/My%20Documents/Култура%20%20Андрић%20ме%20бранио%20од%20Тита%20%20ПОЛИТИКА.htm

понедељак, 12. април 2010.

Душан Стојковић, Хлеб камена и неба: текстови о сврљишким песницима


Ових дна изашла је из штампе нова књига Душана Стојковића( 1948 - ), књижевног критичара који живи у Младеновцу. Књига је објављена у првом колу Библиотеке Бдење, из Књажевца, као друга. Издавач су КЦ Сврљиг и  КК "Бранко Миљковић". 
Аутор у Белешци на крају књиге вели: " Окупио сам у овој књизи своје текстове (студије и критичке приказе) о сврљишким песницима. Текст о Радославу Вучковићу штампан је као предговор његовој књизи По распећу објављеној у Младеновцу, приказ збирке Мелод на води Злате Коцић у крагујевачким Корацима, а студија о Вучићеву песништву у Развитку. Сви остали прилози објављени су у Бдењу.


Сврљиг је права песничка република. Срба Митровић, Гордана Тодоровић, Зоран Вучић, Радослав Вучковић, Злата Коцић и Обрен Ристић најбољи су песници у њему поникли. Шта је то што је њиховој поезији заједничко, што показује да су стварали и стварају под истим небом, под једним сунцем, у истим пределима? Најпре, специфичан спој традиционалног и модерног. Уклањање авангардном. Поглед ка прошлом које траје у нама и залог је будућег. Поетика која је, истовремено, песмама досегнута етика. Стаменост стихова и песама: читаоци њихове поезије, опијени њеном горчином, крепе властиту душу. Мајсторство када је о захтевној и опасној сонетној форми реч. Битност (о)певаног. Несумњива метафизичка дубина присутна у стиховима. Вредност песама. "
Добра је вест да се унутрашњост Србије полако и споро консолидује, да сарађује, покушава да се повеже, и да прилику једном свету, који је у београдизованој Србији толико маргинализован и скрајнут. Пет до десет оваквих књига годишње, то би било добро, зар не?

петак, 05. фебруар 2010.

Посета немачких издавача: нови почетак у литерарним односима Немачке и Србије?

Оливер Циле, директор сајма књига у Лајпцигу

После више од двадесет година успостављен је нови почетак у литерарним односима Немачке и Србије. Немачки и аустријски издавачи, који су овом приликом боравили у Београду и Новом Саду, успоставили су значајне контакте са српским издавачима и ауторима, и то је тек први корак ка дугорочнијој сарадњи и гостовању Србије као почасног госта на Сајму књига у Лајпцигу. Ипак, треба имати стрпљења и ићи корак по корак у изградњи обостраног поверења, за које је свакако потребно време, као и за интересовање немачког тржишта за књижевност из овог региона, рекао је јуче Оливер Циле, директор сајма књига у Лајпцигу, у просторијама Српског ПЕН центра у Београду.

Протекла четири дана десет издавача из Немачке и Аустрије боравило је у Београду и Новом Саду, на позив Министарства културе Републике Србије и Српског ПЕН центра, и то јесте била прва организована посета издавача са немачког говорног подручја нашој земљи. У Народној библиотеци Србије Сретен Угричић, управник, и Александар Дракулић, из интернет књижаре „Мост”, одржали су им предавања о превођењу наше књижевности и о српском издаваштву, Гојко Божовић говорио је о књижевним наградама у Србији од 2000. године, а сусрели су се са министром културе Небојшом Брадићем и покрајинским секретаром за културу Милорадом Ђурићем. Немачки и аустријски издавачи разговарали су са нашим издавачима из „Лагуне”, „Завода за уџбенике”, „Геопоетике”, „Паидеје”, „Фабрике књига”, „Клија”, „Самиздата Б92”,, „Архипелага”, „Агоре”, „Прометеја” и других. Међу немачким и аустријским издавачима који су се заинтересовали за српску књижевност, и нарочито за оне ауторе који представљају њен „аутентични глас” су Мартин Кортиц, из Думонд бухферлага (Келн), Херберт Орлингер, из Паул цолнај ферлага (Аустрија), Андреас Рецер, из Матес и Зајца из Берлина, Дорис Шренк, из бечког Фолио ферлага, Мартин Мителмајер, из Лухтерханд литературферлага, и Изабел Купски, из Фишер ферлага, Анемари Турк из бечког Културконтакта, а Лојзе Визер из аустријског Визер ферлага већ више година објављује књиге са нашег говорног подручја. Писац Драгослав Дедовић је посебна наша веза са издавачима са немачког говорног подручја.


Видети више :