КАТАРИНА ФРОСТЕНСОН (1953), Шведска (2007)

ЕХО СНА 

(Антологија песама иностраних гостију фестивала „Шумадијске метафоре“)

 (избор уредника "Заветина")*

:_________________________________

КАТАРИНА ФРОСТЕНСОН (1953), Шведска (2007)

ЈА

Све у мени надима се

и гледа тамо               Напоље

име, бројке

места: чапљу на камену,

место рођења

стојим и смрзавам се у свом имену, тој чистини

у дугом монологу пешачком стазом       На бре-                                                                        жуљку,

вртоглави пут, степениште

с једним јединим степеником

ПАШЊАК

Дуги сиви пашњаци

ливаде око поа и елбе

слано и немо подручје минерала

нећу те тражити онамо напољу

моје имање     то је раван спаљене траве

повешћу те до равнице у предграђу

тамо ћемо ти и ја лећи

овде сам рођена, и ти са мном

једно срце на тој ничијој земљи

било их је двоје који су једно на друго личили

под пругама небеским ту залегли

полагано задобијамо боју

и мисао је овде ваздушаста

и ваздух је од соли и гвожђа

сланих минерала и кристала

како се зове та соба

бок уз бок

нога крај ноге

образ спрам образа

око и око

одбачени ту, као пар – ципела

у сивој кожи ствари

та гомилица камења којом ти вијугаш

киша пада

срце је моје изван мене

то је лог у ком беле животиње живе

НИСАМ НИЧИЈА МАТЕР

змијо, вијугај

под небом звезданим

нисам ничија матер

стога још увек сам ту и видим

само је моје око то

што надсвођује

све

лично ја нисам нико

али

у пустињи

та сам

којој је дано да обухвати све

ИЗМЕЂУ

Ничег више невидљивог

још смо светла стаза речи

У теби, у мени

између

Сретни ме у тишини

Између

ЛИЧНО ЈА У ЖУТОЈ ХАЉИНИ

Одагнај ме, брате, оком тим твојим што се

не склапа

што тек зури напоље и ништа не види

до љескање

светлуцаве воде по лишћу

у зеленилу, под једним дрветом

у тој плетеној плавој котарици што те повећава

све док је брујало око тебе

а ти беше тако меден

лично ја у жутој хаљини, тамна

у дрвету, сва мркожута, опора, кричава

али тиха, спрам крошње дрвета

тријумфујем. Братићу, над свим

кроз тежину те круне

осећам да ми је глава од сунца

(УГИНУЛА ВЕВЕРИЦА)

Угинула веверица лежи на литици с бобицом

 јаребике у устима

Парнас се осећа више неголи наг, глас јој је

 замукао – глас што с

гране је на грану скакутао, пркосећи грубостима

 и сиромаштву и

игри, једном скоку у осећање језика. Прасак –

Што је сиромаштво у језику – то је жудња

за нечим

То је боја литице што је ваља згулити

у сребрносиво

Шта је језик, оно што скакуће с гране на грану

не хајући за то што је између.

Тело, дрво. Ничег између нема

Крзно и грана. Сјај. Кожа ко креч бела и

црнило коре.

Једна ствар следи другу и свет је испуњен. А шта

 је сама ствар?

Бобица јаребике је сама ствар.

Ужарена.

 

Бициклистичка стаза изграђена на бившој прузи од града краљице Урлике, снимак Бранке Веддер, 2018

(РЕЧ БЕШЕ ПУТНИК)

Реч беше путник, ишли смо за њом, с њом. Путовали смо к месту у срцу једне области. Место које постаде песма, што се разбокори у језик – песма која је била једно место. То беху „Две поеме“ Ерикове, човека од земље смонице, како самог себе прозва. Реч пође к језеру, толико живописна, већ записана. Језеро у срцу једне шуме. Језеро с острвом као само срце. Изделило се и начинило неколико острва. Врапчје острво, ружино острво, острво срца. Вучје острво и острво умрлих. А оно беше тек једно једино. Место звано ремен, и то је све. Сами круг је једно срце. Већ дуго је место покојно, господар Ременије је Ерик, човек од земље смонице.

(ЈЕЗИК ВУЧЈИ)

            Срце је вучје острво

Језик вучји

и један камен

то је сами корен чула додира

вруће и хладно истовремено камен јесте

на језику, док језик прелази преко храпаве

 површине,

скакутаво, наслепо

као што је чинио то док си био дете; тад си први

 пут осетио

срце, мишић што се непрестано скупља

Вуче малени, одело потребно

вруће је и студено, као и све оно друго,

 местимице глатко, храпаво

и круто, и што прекрива нас

Камен, Шведска. Снимак Бранке Веддер (2018)

(МОЋНО СРЦЕ МИНЕРАЛА)

Моћно срце минерала

дубоко овде у земљи се одмара

Кварц и глимер, фелдспат, одивин

Ова тишина након удараца

Ударац након свега што унутра лежи

Одмара се унутра, у титрају се види

Сањај о минералу, о соли сањај

Искројени су с овога тла

Темељ је то који недостаје

Хтели бисмо да га глођемо, лочемо

Тарењем да га извадимо. Глад, жеђ је то

Соц сами је  то што бисмо да испијемо

Напитак је то. Еликсир

Чаше ко срца у неком мраку

сјај и фењери, црвена светла у дубини пећине

замисли, док то само брдо игра

Дрмуса се, игра. Замисли само брдо би да се врти

Црвена руда гвожђа и сјај гвожђа, дивови мокри

Излазе из пећине

Након што шикне млеко брдско тамним аловима

ТАМО УНУТРА

Ако би се мисао твоја

око мене свила

и прогутала ко звер

Такво сазнање ми је превише необично

не могу да га схватим

К теби кришом

гледам нисам ли ја тамо унутра

Преображена можда сам постала ствар

баш дивно, не можеш замислити

СЛИКА

какав необичан крај рајски

или супротно             лет лептира, елисејски

жути онако укочише се        изнад ливада

одбачени полегли

кожа обуће од земне прашине

ножни прст

скршен црнилом хартије

ципела играча, прст

из тла

и сјај прстена у бразди

из тамног капута, вуна влажна

као покров

устима обавија прах и све друго

                        пуно земље и тог црвенила

путем према кући кроз шумарке, поља и злослутни дозив птице

леже они сред ливада у тамном корењу света

            Са шведског превео МОМА ДИМИЋ

Поигравање. Слика фотографа Бранке Веддер... 

_____________

   извор: Душан Стојковић Ехо сна  (Антологија песама иностраних гостију фестивала „Шумадијске метафоре). - Издавачи Центар за културу Младеновац - Шумадијске метафоре, 2017, стр. 87 - 94.